Dragi naši,
nedavno smo na društvenim mrežama pokrenuli foto konkurs sa temom „zašto volim svog ljubimca“. Kroz konkurs smo želeli da saznamo od vlasnika koji su razlozi zbog kojih su se odlučili i zavoleli baš tog ljubimca. Bilo je raznih slika i razloga. Nema sumnje svi su bili lepi i pozitivni, ali jedna vlasnica se po našem mišljenju izdvojila time što je svaku svoju emociju pretvorila u slovo i naterala sve nas da nam bude krivo što ne postoji još jedan Jazz da možemo i mi da ga imamo. U pitanju je Helena Hirschenberger iz Novog Sada sa svojim ljubimcem Jazz-om. U produžetku ćemo objaviti njeno pismo u celosti.
„Ova pozerska njuška, zagledana u daljinu – to je Jazz.
Sreli smo se jednog junskog nedeljnog popodneva.
On je bio vrlo nereprezentativan za upoznavanje. Tog junskog popodneva ova njuška je bila smrdljiva, u ranama, sa nedostajućim krznom i kožom prekrivenom gljivicama i bakterijama. I nepoverljiva. Uplašena. Ubrzo smo kod naših veterinara saznali da nema čip, ali da lečenje mora početi odmah. Itako smo počeli naše druženje.
Mi smo nedavno pre toga izgubili našeg westija i još uvek se nadali da ćemo ga naći. On je bio napušten i bolestan. Tako smo se pronašli. Tada smo mislili to je privremeno.
Lečenje se odužilo. Jazz je dobio ime. Već posle par dana njegovog gostovanja kod nas zaključili smo da se ta kuca može mnogo voleti ❤️ Onda se ispostavilo da Jazzovo stanje ne može potpuno da se izleči, već da se pravom kombinacijom lekova i nege može samo držati pod kontrolom (nekad bolje, nekad i ne baš tako uspešno). Time su se njegove šanse za udomljenje istopile i nekako se situacija namestila. Jazz ostaje. Trajno. Mi smo ekipa.
Jazz je jedan super kucov. On, znate, misli da je važna faca, i da je povelik baš. On na ulici ne želi da se mazi, jer to nije za uvažene njuške. I mnogo je tvrdoglav. I spor. Detaljan u njuškanju do poslednjeg detalja. Brza šetnja ili vožnja bicikla uz Jazza su nezamislivo iskustvo. I onda se raspravljamo na ulici, posebno kad pokušava da smaže nešto iz ponude kraj kontejnera. Naravno, tada se pravi da me ne vidi i ne čuje, i da je taj povodac kojim smo povezani samo mala neugodnost. Ali kod kuće je druga priča. Spava na sofi i dozvoljava maženje. Zainteresovan je za sve vrste klope, i uvek igra na kartu sirotog kučeta sa ulice. Ne voli da se kupa (ali mora veoma redovno, jer je to deo terapije). Ponaša se gospodstveno i odmereno u pet-friendly restoranima, kafeima i prodavnicama, gde smo često u paketu. Bio je na moru i to mu se nije dopalo. Mašta o dvorištu samo za sebe.
A kad dodjem kući oduševljenje dobrodošlice me rastopi sa vrata. I onda se mazimo. Čak i kad se mi dvonožni ukućani grlimo, Jazz se odmah ubacuje u kombinaciju. On je ovek tu i pravi je kompanjon u svim životnim avanturama, i onim dobrim i sjajnim, i onim tužnim. I razgovaramo, tj. ja pričam, a on me kao strpljivo sluša. I dolazi da me podseti kad zaboravim da je vreme za šetnju. Zimi kad vidim otiske njegovih šapica u snegu, to je prava endorfinska boca. I znate onaj osećaj kad pogledate svog ljubimca dok vas posmatra i srce poraste od jačine te ljubavi. I dodje vam da ga udavite u zagrljaju.
E tako se mi volimo. Sasvim slučajno. I potpuno. “
Helena Hirschenberger
